Lorka – Neverna žena

Neverna žena

 

I povedoh nju do reke,
devojkom je smatrajući,
no, udata ona beše.
Zbilo se na Svetog Jaga,
u podesno noćno vreme,
kad pogase fenjeri se
i zrikavci kad zasvetle.
Na izmaku krajnjih kuća
dodirnuh joj grudi snene,
što se odmah rascvetaše
ko zumbula kite jedre
I šumeli nabori su
uštirkane suknje njene
kao komad svile što,
od oštrica deset sečen.
S krunama bez srebra sjajnog
naraslo je sve drveće,
dok lajaše vidik pasa
u daljini, preko reke.
Kad predosmo glog i trske
i kupina oštre vreže,
od njezine punđe osta
na tlu blatnom udubljenje.
I ja na to mašnu skidoh,
ona haljinu sa sebe,
ja – opasač s revolverom,
ona – prslnik sav izvezen.
Ni smilje ni školjke morske
nisu takve puti nežne,
ni kristali na mesecu
takvim sjajem ne trepere.
Bedra njena bežahu mi
kao ribe uplašene,
do pola hladnoće pune
a od pola osvetljene.
I po putu najboljemu
jezdio sam noći cele,
bez stremena i bez uzde,
vrh omice te sedefne.
Ne želim, jer čovek jesam,
da pomenem šta mi reče,
pamet zadrava nalaže mi
da se time ne razmećem.
Prljavu od poljubaca
i peska, nju ponesoh s reke;
do se s vetrom mačevahu
ljiljanove sablje bele.
Pokazah se kao pravi
Ciganin što zna ko jeste.
Ja poklonih kotaricu
Njoj od trske ispletene,
Al u nju se ne zaljubih,
jer udata mada beše,
kaza mi da devojka je
kad povedoh nju do reke.

Објављено у Poezija

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.